Priča o Vojvođanskim salašima

Priča o Vojvođanskim salašima 

Sam pomen reči salaš budi u čoveku idiličnu i romantičnu predstavu o životu na ovim prostorima.  Sve radije i sve češće se sećamo prošlih vremena, to nas opušta, veseli, nasmeje, izaziva u nama neka posebna osećanja, uz obavezan uzdah: “ Eh, to su bila vremena!” Zar ne?

 

Vratimo se u prošlost

Postoje mnoštvo pisanih izvora koji oslikavaju dobar duh prošlih vremena u selima Vojvodine.  Prisetimo se na trenutak nekoliko detalja iz prošlosti Vojvođanskog blaga zvanog salaš.

Salaši predstavljaju domaćinstva, koja se sastoje od kuće i pomoćnih objekata za obradu zemlje i gajenje stoke. Reč salaš potiče od mađarske reči “szallas” (na srpskom smeštaj) dok u zapadnim zemljama zovu ga ranč. Oslikava nekadašnji paorski način života na ovim prostorima u 18. i 19. veku  kada se rad obavljao van sela, daleko na njivi. Pojedini zapisi ukazuju na to da se pred Prvi svetski rat na području današnje Vojvodine nalazilo čak 11 000 salaša, od kojih 5 000 samo u okolini Sombora. Svoje salaše na obradivom zemljištu imale su imućnije gazde, dok ih je siromašan narod stvarao u ritovima i pustarama. Na velikim gazdinstvima nicale su vile i letnjikovci. Na samom početku njihovog nastajanja, sredinom 19. veka, to su bili improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, salaši su se pretvarali u kuće slične onima koje su se gradile u selima.  Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajali stalno nastanjeni. Od tada na salašima se  odvijalo sve: i rad i odmor i veselje, tako da je on ujedno bio i dom i radno mesto, i izletište i odmorište. Ipak zemljoradnici vremenom postaju svemobilniji, pa su jedno vreme  bili zaboravljeni i pokriveni velom pustoši.

Salaši kao idealna mesta za odmor

Danas, ova autentična seoska domaćinstva ponovo oživljavaju u Vojvodini. Postaju turističke atrakcije i adaptiraju se u vidu objekata za smeštaj, restorana i objekata za provođenje slobodnog vremena. Na području Vojvodine nalazi se tridesetak salaša, idealnih za uživanje. Svaki od njih ima neku svoju priču i autentičnost i razlikuje se od prethodnog. To je i zbog toga što se  vlasnici trude da što vernije dočaraju nekadašnji izgled. Neki salaši stari su i preko 200 godina i pravi su etno muzeji. Čuvaju se stari predmeti, nameštaj, kao i poljoprivredni alati. Centralno mesto zauzimaju zidane peći oko koje su se nekada okupljalo domaćinstvo. U njima najčešće dolaze turisti  iz gradskih sredina u želji da osete čari tradicionalnog načina života, koji žude za područjima očuvane prirode, čistog vazduha  ali u  uživanju u lokalnoj kulturi i gastronomiji. Gosti mogu da probaju lokalne vojvođanske specijalitete, poput svečarskih, nedeljnih, bačkih i drugih tradicionalnih ručkova, nasuvo s krompirom i makom, krompiraču, paprikaše, da uživaju u gombocama sa šljivama, tašcima i štrudlama, kitnikez - stari i zaboravljeni slatkiš napravljen od dunje. Salaši su prepoznatljivi i po tamburašima, gostoprimstvu, multikulturalnosti naroda, koji žive na prostorima Vojvodine.

Najpoznatiji salaši

Iako ih ima mnoštvo, treba pomenuti nekoliko koje možete izabrati za svoj odmor. Neki od ovih salaša su čak stari i preko 300 godina.

Ako krenemo od severa, najpoznatiji su Majkin I Jelen salaš na Paliću, salaš Đorđević takodje na Paliću, Salaš Ruža Majur u Subotici (Bački vinogradi), Naš salaš u Gradini kod Sombora, Dida Hornjakov salaš u Somboru, Salaš Katai u blizini sela Mali Iđoš, Voćni salaš u Senti, Salaš kapriolo u Bačkoj Topoli, Salaš Tatić u Turiji, Salaš Jakšić u Apatinu, Babin salaš u Žablju, Salaš Đeram u Kikindi, Bucin salaš u Temerinu, Perkov salaš u Neradinu. Salaši u Čeneju (selu blizu Novog Sada)  su posebno zanimljivi jer ih ima baš dosta na tako malom prostoru. A to su Mitin salaš, Brkin salaš, Pajin salaš, Salaš 137 i mnogi  drugi …